Kla­si­ka, ali u naj­bo­ljem zna­če­nju te ri­je­či pod­ra­zu­mi­je­va traj­nu vri­jed­nost, op­šte do­bro, a upra­vo se ta­ko mo­že oka­rak­te­ri­sa­ti na­stup kvar­te­ta „Po­e­ti­cus mu­si­cum” u sa­li Do­dest. Ve­če ko­je je pu­bli­ku u KIC „Bu­do To­mo­vić” na­tje­ra­lo da ne­tre­mi­ce pra­ti sva­ki stih, sva­ki ton, i ko­je je iz­ma­mi­lo i po­ko­ju su­zu, pri­re­di­li su čla­no­vi ovog kvar­te­ta pje­sni­ki­nja prof. Gor­da­na Sa­rić, glu­mac Mi­ro Ni­ko­lić, vi­o­li­ni­sta mr Vi­li Fer­di­nan­di i idej­ni tvo­rac, pi­ja­nist­ki­nja prof. dr Ve­sna Vu­či­nić. Pa­žnju pu­bli­ke za­o­ku­pi­li su istin­skom mu­zič­kom i po­et­skom kla­si­kom, kom­po­zi­ci­ja­ma Ra­fa, Pa­ra­di­za, Pa­ga­ni­ni­ja, Sa­ra­sa­tea, Šo­sta­ko­vi­ča, Čaj­kov­skog, Her­ci­go­nje... i po­e­zi­jom Ši­le­ra, Ne­ru­de, La Mar­ti­na, Pre­ve­ra, Ri­sta Rat­ko­vi­ća, ali i sti­ho­vi­ma Sa­ri­će­ve, Šer­be­dži­je, Ob­ra­da Ne­ne­zi­ća.
A, da je ri­ječ o kla­si­ci u sva­kom po­gle­du go­vo­ri i po­da­tak da ovaj an­sambl ko­ji nje­gu­je, slo­bod­no se mo­že re­ći, kul­tu­ru go­vo­ra, kul­tu­ru jav­nog na­stu­pa, umjet­nič­ku in­ter­pre­ta­ci­ju mu­zič­kog dje­la, po­sto­ji već 27 go­di­na. Kvar­tet „Po­e­ti­cus mu­si­cum” osno­van je 1989. go­di­ne u Nik­ši­ću, i dje­lu­je u okvi­ru Udru­že­nja „Ars”. Do­sad su ostva­ri­li niz za­pa­že­nih na­stu­pa u Cr­noj Go­ri, i do­bi­li niz po­zi­tiv­nih kri­ti­ka re­le­vant­nih umjet­nič­kih kri­ti­ča­ra kod nas i u re­gi­o­nu. Na­red­no po­et­sko-mu­zič­ko ve­če odr­ža­će u Ba­ru, a po­tom naj­vje­ro­vat­ni­je u Plje­vlji­ma, ako se po­slo­že sve koc­ki­ce, ka­že pje­sni­ki­nja Gor­da­na Sa­rić.
Či­nje­ni­ca da se po­e­zi­ja uop­šte da­nas vi­še sla­bo go­vo­ri, ri­jet­ko ču­je, a još ma­nje ka­da su u pi­ta­nju kla­sič­ni pje­sni­ci, Sa­ri­će­va ko­men­ta­ri­še:
- Po­e­zi­ja je naj­a­za­po­sta­vlje­ni­ja gra­na umjet­no­sti. Raz­log mo­žda le­ži i u či­nje­ni­ci da je sa­vre­me­na po­e­zi­ja če­sto ne­ra­zu­mlji­va. Pa ka­ko oče­ku­je­te da se ne­ko­me svi­di ono što ne ra­zu­mi­je? Kla­si­ka je uvi­jek kla­si­ka, Pre­ver, Je­se­njin, La Mar­tin, Du­čić, Šan­tić, Ni­ko­lić… pa oni pri­ča­ju o du­ši, o lju­ba­vi, o ljud­skoj sre­ći, pro­la­zno­sti ži­vo­ta… O sve­mu ono­me što lju­di osje­ća­ju, što ži­ve. Ne­što ire­al­no, nad­re­al­no, mi­slim da lju­di to baš i ne vo­le, i ni­ko ne for­si­ra po­e­zi­ju – ka­že Sa­ri­će­va. Do­da­je da su oni bi­ra­ju­ći kla­si­ku pro­na­šli for­mu­lu za uspjeh i od­li­čan pri­jem kod pu­bli­ke.
Iako se kvar­tet uve­li­ko sma­tra nik­šić­kim, ima­ju i „pri­dru­že­nog” čla­na, Pod­go­ri­ča­ni­na Vi­li­ja Fer­di­nan­di­ja. „Odav­no sa­ra­đu­je­mo, a sve nas je na ovo na­tje­ra­la Ve­sna Vu­či­nić, mo­ja ko­le­gi­ni­ca sa ko­jom ta­ko­đe odav­no sa­ra­đu­jem”, ka­že Fer­di­nan­di.
- Ovo je spoj ko­ji za­do­vo­lja­va i lju­bi­te­lje po­e­zi­je i lju­bi­te­lje mu­zi­ke, i mi­slim da ovo pu­bli­ka vo­li. Či­nje­ni­ca je da su ova­kve ve­če­ri ri­jet­ke, a da se ne­ka­da ni­je mo­glo za­mi­sli­ti da se go­vo­ri po­e­zi­ja ba­rem uz prat­nju gi­ta­re, ili ne­ke mu­zič­ke ma­tri­ce. U na­šem an­sam­blu jed­na­ko je za­stu­plje­na mu­zi­ka i po­e­zi­ja, i mi­slim da bi tre­ba­lo da se vi­še nje­gu­ju ova­kvi an­sam­bli i ova­kve ve­če­ri – ka­že Fer­di­nan­di.
Vi­o­li­ni­sta do­da­je da ga po­et­ska po­lo­vi­na kvar­te­ta po­ne­kad iz­ne­na­di, a ove ve­če­ri to je bio slu­čaj sa Ne­ne­zi­će­vom pje­smom ko­ju je go­vo­rio Ni­ko­lić.
- Ovu pje­smu sam pr­vi čuo, vr­lo je mo­der­na, ali mi se i vr­lo do­pa­la, a o Ne­ne­zi­ću sam čuo sve naj­bo­lje od Go­ce i Mi­ra. Na­rav­no, do­go­va­ra­mo se i pri­la­go­đa­va­mo mu­zi­ku sti­ho­vi­ma, epo­hi, pa re­ci­mo ako je ru­ska po­e­zi­ja tra­ži­mo ade­kvat­nu mu­zi­ku ru­skih kom­po­zi­to­ra, ili naš pje­snik tra­ži­mo ne­što iz cr­no­gor­ske ba­šti­ne – ka­že Fer­di­nan­di. Po nje­mu nji­ho­va naj­bit­ni­ja mi­si­ja je­ste vas­pi­ta­va­nje pu­bli­ke, su­mje­ra­va­nje ka pra­vim po­et­skim i mu­zič­kim, a ti­me umjet­nič­kim vri­jed­no­sti­ma. Ž.J.


Smi­sao (po­et­skog) ži­vo­ta

Po­seb­no emo­ti­van tre­nu­tak je bio ka­da je Sa­ri­će­va go­vo­ri­la pje­sme ko­je je po­sve­ti­la po­koj­nom su­pru­gu. Ka­ko ka­že, i na pro­mo­ci­ji svo­je zbir­ke po­e­zi­je u Nik­ši­ću, pri­mi­je­ti­la je istu re­ak­ci­ju pu­bli­ke.
- Me­ni je po­e­zi­ja po­mo­gla da op­sta­nem i da sam ve­dra, ve­se­la, da na­sta­vim da se ba­vim kul­tu­rom i umjet­no­šću. Po­e­zi­ja me no­si, da­la mi je sna­gu da i da­lje imam smi­sao ži­vo­ta, da imam bu­duć­nost sa Mo­mom u du­ši– ka­že Sa­ri­će­va.